Милутин МИЋОВИЋ ЊЕГОШ И САВРЕМЕНА ЦРНА ГОРА

Милутин МИЋОВИЋ

ЊЕГОШ И САВРЕМЕНА ЦРНА ГОРА

1.

Култура званичне Црне Горе, већ дуже вријеме, програмски је усмјерена на
разарање конститутивних матрица идентитета, у чијем темељу стоји Његошево
дјело.
Његош је тако постао њен неподношљив гост. Гост кога савремена Црна
Гора никако не може да прими, јер хвата савремене Црногорце у недјелу, у
измишљању непостојећег језика, непостојеће прошлости, непостојеће Црне Горе.
Примила би га Црна Гора у кућу, само ако би се одрекао својих најдубљих
мисли, најјаснијих увјерења и бриге за српски језик и род. Само одвојен од себе,
скраћен и испретуцан, као сопствена пародија, био би примљен у црногорске
писце, у накнадни црногорски романтизам.
Тако локално-црногорска култура прави мегаломанску гротеску од Црне
Горе, и то проглашава демократизацијом и еманципацијом културног простора.

2.

Засигурно да је Његош пјесник најснажнијег онтолошког темеља, међу
словенским пјесницима. Такав истински темељ показао се као једина држава
српског народа. Пјевајући у народу који је изгубио државу, царство, славу, он је то
царство (поезије), славу и државу (унутрашње држање) похранио у стиховима, који
извиру из праоснова човјекових. И ти су стихови, на неки начин, оспособили његов
народ на апсолутну драму („борбу непрестану“, првенствено унутрашњу!), што је у
крајњем, континуирано страдање, и васкрсење. Ове претешке ријечи, можемо
замијенити лакшим - историја (страдање) и памћење (васкрсење). Тако,
разумијевања историје удостојава се онај, који стиче привилегију унутрашњег
памћења.
 Примијећено је, да велико пјесништво стиче привилегију изласка из
историје (времена), дубље улазећи у њене, хераклитовске противрјечности. Његош
је имао свијест да се поезијом („искром бесамртном“) најдубље улази у унутрашњу
реалност појединца и народа, и да ријеч има ону првотну стваралачку моћ („Твоје
је слово све из ништа створило, твојем је закону све покорно“, Тестамент). Такав
духовни капацитет, омогућавао је Његошу да прими у себе култно насљеђе
Библије, културу античког свијета, средњег вијека, модерног доба, потом, и
непосредно (често сирово и сурово) насљеђе свог народа. Штедро дарован
небеским даром, све што је примао из свијета, из књига, прерадио је својим
пјесничким огњем. И управо је тим огњеним даром, којим се опитује универзално у
човјеку, насљеђе свјетске културе с лакоћом трансформисао и уградио у свој
локални језик. И то данас дјелује увјерљиво, живо, моћно, јер је то примање, и
прерада свјетске културе прошла кроз унутрашњу стваралачку ватру, неупоредиву
у нашој култури.
  2
3.

Свако је вријеме на свој начин читало Његоша, али његова покретачка моћ
није исцрпљена, нити је његова дубина догледана.
Не само да је аутентично ушао у нека најдубља питања и проблеме
човјекове егзистенције него је ушао у духовну драму свог народа, која се у разним
временима само наново изводи.
Читав сплет историјских, културних, националних, религијских,
цивилизацијских проблема са којима се и данас носимо, преломило се кроз
Његошеву пјесничку егзистенцију и метафизичку мисао. Тај комплекс најдубљих
питања и данас има најјаче обасјање из Његошеве пјесничке личности. Његов
одговор на та питања, као да је остао уписан у нама.
Његош је цитиран, памћен напамет, али није довољно примијећено, да се у
сваком времену открива нови Његош, наш савременик. У њему је дјеловала она
вјечна сила, коју су Грци називали ентелехија, која неуморно дјелује и кроз његове
стихове. Са њим носимо наша најтежа бремена, најдраматичније дилеме. У нашем
роду немамо бољег помоћника.
Намјерним и ненамјерним заборављањем Његоша, па и многим
непочинствима која су учињена према њему, у његовој Црној Гори, уздрман је и
сам њен темељ. У њеном духовном, културном и политичком простору, отвара се
такав расцјеп, јама, која пријети да прогута и самог Његоша. Његош је једном
прошао кроз таква искушења, али ми не можемо из њих изићи без његове активне
помоћи. Будући да је у дубљим искушењима увијек са нама, то чини и данас када
се духовно разлама Црна Гора.

4.

Локално-црногорски културни концепт имао би неупоредиво више шанси,
да није Његоша. Много је већ предузето против њега, али то није дало коначне
резултате. Његово измјештање из свог гроба, из своје цркве, била је стратешка
препорука да се његово дјело измјести из његовог смисла. И најрадије би и
његовом дјелу срезали гроб, да се више не мијеша у живот свог народа. Али и кад
продају Црну Гору, такав гроб не могу направити, јер се Његош настанио у животу
оних који га чују. Наш живот није нашао прецизније ријечи да нам пројави своју
тајну, од Његошевих пјесничких формула. Огрију нам испред очију, кад све друге
ријечи потону у мрак и мук.
Тако нас је Његош, иако расијане и прогањане, унапријед сачувао, али, и
сачувао себе од оних којима тешко пада његов смисао. Он је био од Бога одабран у
свом народу, и његове ријечи остају онима које живот одабира да носи његову
тајну. Нико ко је одрастао на српском језику, посебно са ових простора, не може да
замисли себе ни своју културу, ни Црну Гору, без његовог пјесничког дјела.
Његови стихови су основна конституциона структура Црногораца, косовских Срба.
Ти стихови, настали су баш, када се стварно поставило питање – бити или не бити
Црне Горе, бити или не бити једног народа задуженог великим памћењем, бити или
не бити једног великог живота, бити или не бити једног великог пјесничког дјела.  3
И ти стихови показују огромну животну моћ, баш у временима кад дође - бити или
не бити, појединцу и народу.

5.

Синоним за бесмртну духовну силу, коју је Његош носио, којом се хранио
његов дух је „искра бесамртна“. За поезију је употребио још један карактеристичан
синоним – „електризам“. Пјесничку енергију доживљавао је као космички
електризам у себи, (као да је антиципирао свог с-родника, Теслу!), електризам
универзума тј. „непостижног“ Творца. Отуда његова директна „осијаност“
Творцем, отуда његов продор у елементарну стихију живота која се култивише,
ословљава, том енергијом. Отуда његово невино и донекле гордо уочавање
сродности Творца и пјесника. („Ја се надам нешто твоје /Да у душу моју сјаје“.) Без
те „искре бесамртне“, све људско, пада у заборав, у „скотско ништавило“. Он је
пјесничко стваралаштво у онтолошкој јасноћи схватао као садејство, синергију
божанске и људске енергије. Отуда његова вулканска пјесничка ерупција,
покренута Творцем, која видљиво бије из цијелог његовог дјела, из живота, све до
посљедњих ријечи у Тестаменту. Сагледао је „позвање“ човјека на свијету, кроз ту
свјетлост, кроз ту крстоносност, кроз ту славу. Отуда извире његова пјесничка
оригиналност (оригиналан - онај који има своје поријекло!). Тако је Његош окусио
„бесмртну слободу“, која извире из божанских извора. Смисао подизања цркве на
Ловћену, непосредно извире из овог разумијевања које је Његоша пред Богом
прославило. Ту је цркву сазидао да „веже“ Црну Гору, свој прах, и посебно свој дух
с небом. Са овим смислом се саглашавају и ријечи из његовог Тестамента; „Ја на
твој (Божији) позив (у смрт) смирено идем, или под твојим лоном да вјечни сан
боравим, или у хорове бесмртним да те вјечно славим“.

6.

Локално-црногорска култура, тј. „нови културни идентитет“ Црне Горе има
директно поријекло у инфериорности према Његошевом дјелу, духу, према
разумијевању човјека, живота, народа. Духовна ситнеж увидјела је своје размјере
пред Његошевом моћном вертикалом, и кренула на посао.
Замислимо да је на врху Ловћена била Књига. Књига у којој су биле уписане
све тајне Црне Горе. И посебно наглашена поглавља: Косово, Октоих, Његош.
Та књига, подигнута на највишу духовну висину, била је Ловћенска капела.
Док су знали Црногорци шта је у њој записано, док су је читали, она је чувала и
хранила Црну Гору.
Наједном, ударио је гром мржње у ту Књигу, јер Црногорци више нијесу
знали да је читају, заборавили чему служи. И спаљена је, тј. – разорен је ловћенски
олтар. И на мјесту тог олтара, остала је црна рупа, која се онда населила усред Црне
Горе.

7.

Да би се симулирала култура у савременој, антињегошевској Црној Гори  4
нађено је практично рјешење. Званична власт, производи културу, да би та култура
подржавала и оправдавала власт и у разарању култних и културних ослонаца Црне
Горе. Такав концепт црногорске културе отворио је широм врата свим
амбициозним полуталентима, полутанима и самоумишљеним генијима, којима
нема броја. Све што нема свог мјеста у истинској култури, ту га чека врући
ангажман и друштвено уважење. Црна Гора је постала рај за опскурне духове,
мегаломанске амбиције, разорне фикције (Екстремисте опскурног ентузијазма,
окупља цкл, једина новина за „културу“ која излази петнаестодневно). Држава
улаже велика средства за неутрализацију токсиколошког отпада, и стављање под
контролу отпадних вода, а мржња, разорнија од токсина, која се редовно производи
у цкл-у, излази без застоја. Људи културе, ту наравно немају шта наћи, али
стручњаци за колективну патологију, нашли би много шта. Ни комунистички
системи, који су живјели на злочину, нијесу запамтили такву инструментализацију
официјелне локалне културе, и патологизовану острашћеност против носиоца
српске културе. У опаком договору, на којем функционише друштвени систем,
култура је маскирана политика, а политика маскирана паракултура, да се не зна ко
је ко, ко је раскопао темељ. Одговорност је ликвидирана као непотребна, јер дјела
једних унапријед су оправдана од оних других, који су номинално одговорни за
њих. Нека раскопа темељ, нико, само нека се раскопа. Нека нема, темеља, али и
нема начина да се идентификује онај ко га је раскопао. Злочин је савршен, ако
виновника нема. Политичари могу да разименују име језика, јер су унапријед
добили оправдање од људи и институција (пара)културе. (Пара)култура прави нови
културни идентитет, којем политика даје државну подршку, суспендујући
унапријед аксиолошке критеријуме саме културе. Свако зна да су Црногорци
одрасли на српском језику (име језика, српски, у Црној Гори, није, дакле, никако
„политичко“ како манипуланти говоре, него народно, име језика је изведено из
имена народа, то је једина и непобитна истина!), зна да је памћење Његошевог
племена исткано на том језику, али црногорске дјелатнике културе та непобитна
истина, и то име, не обавезују (јер их савјест, ни нормална свијест не обавезују!),
већ сами предлажу и подржавају преименовање језика, без икакве аргументације,
коју би култура могла уважити. Тако култура новоцрногорства, користи
конститутивне политичке механизме, да би директно разорили културне ослонце.
(Што ураде људи под маскама, једном могу рећи да то они нијесу били, као што и
нијесу, иако су!?). Такав механизам друштвеног живота, не производи ни културу
ни политику, него колективну патологију. „Злоћа њима мрачи име Срба...“, како
тада тако и данас. Његош је мислио из конкретне стварности свог народа, силазећи
у оно „адско насљедије“ чије је поријекло добро упознао и моћно исказао. Увијек
остаје актуелан, јер је видио унутрашњост човјека, која остаје иста, мијењајући, у
различитим временима, само своје хуманистичко паковање.
У атмосфери постмодерне друштвене стварности, гдје реални живот пада у
сјенку агресивне медијске презентације, површном гледаоцу, или мислиоцу, може
изгледати да живимо у једном од „најбољих свјетова“. Да Црна Гора живи у рају
демократије, људских права и слобода. Чија се памет медијски производи, већ би
требало да тако, и не мислећи, мисли. Да и не помишља да он не мисли, него да му
је уграђено мишљење неспорно, јер је одустао од себе. Наравно у бићу народа
производе се смртоносни болови и дубинска резистенција духа. Нараста бомба  5
ирационалног, коју не може закључати никаква држава ни уставни поредак.
Није у Црној Гори било рата у времену крвавог распада Југославије, али
мрачни дух тог распадања и разарања ушао је у њу, и почео да говори, гле ироније,
језиком „људских права“, језиком „новог читања прошлости“, језиком семантичке
деконструкције родослова Црне Горе. За обезбјеђење несметаног функционисања
овог друштвеног механизма, друга страна (другачије, супротно мишљење) је
проглашена непостојећом, и та пресуда је овјерена државном пресудом. Други и
другачији су они који „живе у прошлости, под притиском митоманије“, и као такви
не обавезују.
Другачије, они који истински не постоје у култури, и нијесу могли
обезбиједити своје „постојање“, и терор цинизма над другима и другачијима, што
је и посљедња, саморазарајућа екстаза оних којих истински нема. Тај цинизам је
основни психолошки супстрат новоцрногорства. С тако исфорсираним
ентузијазмом, немогућа Црна Гора, предузела је, себе да прави, и да се не осврће на
своју сјенку, јачу од себе.

8.

У Црној Гори је јововска мука (коју је и Његош добро видио): има (у јавном
животу) оних којих (суштински) нема, а нема нигдје (у јавном животу) оних којих
(суштински) има. Јавни живот функционише на немогућем парадоксу: Има да
„има“ језика (црногорског) кога фактички нема (нема азбуку, граматику, нико се
још није родио на том језику), има да нема језика кога има, на којем се родила Црна
Гора, и духовно одрасли људи с којима је настала, и уважена. Има да има цркве
(ЦПЦ), које нема у православној Цркви, добро би било да нема (СПЦ) у Црној
Гори, којом је подигнута и освећена, која је уважени субјект васељенског
православља.
Има да нема оног историјског памћења, којим је кодиран државотворни
народ Црне Горе, има да има оног, реконструисаног и деструисаног „памћења“,
којим би се разорио матични код овог народа.
Има да нема српских писаца у Црној Гори, иако су они насљедници њене
аутентичне културе, писма, памћења, државотворног етоса, лика.
Има да има црногорских писаца, који разарају памћење, писмо, језик, име у
којем је настала Црна Гора.
Има да нема Његоша, у Црној Гори, као што више нема ни цркве коју је себи
за душу озидао, ако буде бранио српски језик и писмо, ако буде бранио њене
темеље, и небо над њом, у којем је открио човјеково поријекло.
Има да нема истинског разумијевања у Црној Гори, има да нема истинске
полемике у драматично, до дна, подијељеној Црној Гори. Има да нема истинског
дијалога, између другачијих, супротстављених, има да има једнообразне Црне
Горе, са укинутим унутрашњим противрјечностима, којих нема, јер једнима није
дозвољено да дођу до ријечи. Има да нема стварног живота, јер би правио
проблеме, постављао недозвољена питања, давао недопустиве примједбе, има да
има измишљеног живота, демократије, слободе говора, културе, које стварно нема.
Тако је створен Привид Црне Горе који умножава утварно стање у
организованој друштвеној патологији.  6
Генерални модел организованог стварања духовне Празнине у друштвеном
и културном животу, успостављен је Мештровићевим маузолејем на Ловћену. За
овакву тврдњу, потребан је мали, археолошки приступ у простору симбола. Црква
је с-помен-ик живота, вјечног живота, а маузолеј је с-поменик смрти, обожење
мртвих. На врху Ловћена, духовном врху Црне Горе, дошло је дакле до смјене
симбола. Симбол живота (црква), замијењен је симболом смрти (маузолеј).
Тадашња идеологија је подастрла преварну аргументацију, да се један
„превазиђени“ симбол (црква, живот) замјењује увијек савременим и модерним
маузолејом (обожењем смрти). Само на подлози незнања могла се примити ова
онтолошки преокренута аргументација. И само монструозно, закулисно знање -
како извести онтолошку инверзију и остварити савршени криминални чин,
припремило је терен за „праведно“ обезглављење Црне Горе.
Комунистичка Црна Гора је рекла и учинила - има да нема Његошеве Цркве
на Ловћену у којој је сабрано памћење Црне Горе, а има да има мјесто ње,
Маузолеј, у којем нема никаквог памћења Црне Горе, који ће бити испуњен
значењем апстрактног космополиса. Посткомунистичка Црна Гора ревносно
подржава кардинални став комунистичке идеологије, подржавајући изокретање
смисла. Маузолеј никада није прихваћен од народа Црне Горе, ниотког, никада, он
само постоји као онај који је разорио цркву. И само га подржвају они који
подржавају смјену парадигми, побједу празнине над смислом, побједу смрти над
животом, насиље власти над стварним осјећањем народа, насиље фикције над
стварним животом.
То што се десило на Ловћену, на нивоу симбола, не може никако да се не
деси Црној Гори, у стварном животу. Стварни живот, постао је терен на ком се
плански одвија организована замјена симбола. Чудно је, да жртве овог преокрета
симбола, најчешће ни до данас нијесу свјесне. А то незнање је погодан терен да се
та замјена симбола несметано спроводи у конкретном животу народа који је једном
пристао на ту замјену.
Унутрашњи зијев Црне Горе, отворен замјеном темељне симболике, постаје
подземни погон официјелног Механизма друштвеног живота, који гута њену
истинску супстанцу, истинску прошлост, име, језик, лик. Људи који опслужују тај
Механизам (идеологију), менталнооперативним захватом извршили су одсијецање
савјести у којој борави духовно разумијевање овог темељног проблема. Зато њих
не обавезују аргументи, чињенице, душа, очитост, човјек. Они су се претворили у
научене лекције, прихваћено знање, договорене ставове, у погођене послове, у
очиту безочност. У души им је остао само сирови прагматизам, дарвинистичка
математика, цинизам. Свима се десило оно што је с одушевљењем изведено на
Ловћену: у души им је разорена црква (лик, памћење, одговор(ност), а монтиран
маузолеј (безлична рационална конструкција, самопрождирућа амбиција, заборав,
рупа, идолопоклонство смрти). Иако не знају (јер немају елементарну
интроспекцију), сви функционишу по том маузолејском моделу. Можда и не знају
какав им је механизам уграђен у практични рацио, али знају да га служе, по
условном рефлексу. Не знају ни ко им је уградио тај аутоматизам, али знају да га,
на невиђено, слијепо обожавају. Не виде, да учествујући у производњи такве Црне
Горе, учествују у производњи црне рупе. И не маре што ће бити и сами потрошени,
ревносно приносећи и себе и Црну Гору том богу ништавила. Изабрани су да  7
изврше тај избор, доказујући да је ропска послушност њихова слобода и „слобода
Црне Горе“.

9.

Његош је од почетка надишао простор чисто књижевне херменеутике, и
ушао у простор тајне живота. Његовим дјелом су се бавили философи, теолози,
књижевни теоретичари, књижевници, психолози, научници, лингвисти, музичари,
али и поред свега, ниједан Његошев тумач није задобио посебан ауторитет пред
обичним читаоцима. И цијела библиотека о Његошу, важна за нашу културу, за
његове читаоце и слушаоце није неопходна. Изгледа, као да је, све то о њему
написано, оно најбоље, написао сам он, уз помоћ оних који су се њим бавили. Али,
наравно, њих Његош није оставио без награде – свако ко се бавио његовим дјелом,
домогао се умног добитка. Трагањем за тајном стваралачког чина, као да је и сам
улазио у траг оном чину који увијек изнова обнавља универзум. Управо због тога,
његов народ (читаоци) који носи у насљеђе ово дјело, осјећају се удостојени, том
тајном (стварања) у којој је задржан рефлекс обнављајућег акта ур-небесног чина.
Отуда та истовремена елементарна продорност и сублимност у Његошевом
пјесничком језику, вербална експресија и метафизичка густина, непосредна
животност и моћ универзалног. Чак и она мјеста, високе спекулативности, читаоци
хватају простом интуицијом, јер је и Његошев спекулативни ум, директно ослоњен
на непосредност тајне живота.
Многи су вјежбали своје књижевнотеоријско, философско, етнопсихолошко
образовање, чак и своја иделошка упоришта, на Његошевом дјелу, али га, његови
љубитељи не траже тамо, него у непосредном животу, у свијету који је увијек
„состав паклене неслоге“, у својим костима, у спектру над-текстуалних знакова,
који нас обавјешатаву о присуству оних сила у животу које не хватају текуће
књиге, у звјезданом своду, гдје „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила
торжествује“.
 Његови читаоци (слушаоци, имаоци), најбоље се осјећају на тој директној
вези, без посредника, као у истинској љубави. Том, директном везом, остварује се
тајна примања, разумијевања, дубокоинтимног повјеравања и чувања његових
ријечи. Ко има Његоша, има своју државу, свог владику, свој народ, своје памћење,
своје претке - има опјеване муке (свог) живота. (Народ управо употребљава ту
ријеч, „опјевати“, са значењем, најбоље исказати, пренијети муку у ријеч, и, бити
додирнут вишим сазнањем. У овом аксиолошком простору, управо народно чуло
има суверену компетенцију. У овом је Његош неупоредив, по народном
непосредном осјећању. До истог резултата, кроз аксиолошко-естетичку, и
епистемолошку процедуру, долазе и сви тумачи Његошеви.
С Његошем је, његов читалац, код своје куће, свуда по бијелом свијету. С
Његошем све тешкоће постају подношљиве, границе проходне, вријеме и простор
савладиви. Сваки читалац има у њему нешто што му нико не може одузети, и што
сматра вриједнијим од свог живота. Кроз Његоша, има привилегију искуства
великог људског Доживљаја, који је овај „грдни свијет испитао, отрови му чаши
искапио“, Доживљаја којег не ждере вријеме, не угрожавају моде, а нова искуства
само му дају већу вриједност. Живи са оним, који се „имао рашта родити“, и  8
читаочев живот, тим постаје вриједнији. Има Горски вијенац у кући, има памћење,
карактер, и лик свог народа. Зна да препознаје јунаштво и кукавичлук, ситнарије и
крупне ствари. Има увид у свијет – „грдну мјешавину“, и „сајам несмислени“, и у
човјеково тајно поријекло, „својство“ с Богом. И свако из тог народ каже, „велики
Његош“. У народу траје поштовање према Његошу, које је изразио онај непознати
Србин из Војводине, по казивању Љубе Ненадовића, који је, кад је чуо „да је ту
Господар“, „дошао са сузама“ (поштовања и љубави), да „чисто, из српске жеље,
пољуби руку славном Господару“, с ријечима „да нам је то све што (наше) имамо“
у несрећном народу.
У сваком има нешто неприкосновено што се тиче Његоша. Свако би ту
могао да има неку своју ријеч. Свако има „свог Његоша“ - не у смислу да има неко
„своје“ посебно тумачење, него се ради о неком међусобном интимном припадању.
Свако ко воли Његошево дјело, зна да га није стварао ради литерарне, „људске
славе“, него из огромне жудње да пољуби најдубљу муку и најдубљу тајну
човјекову. Зато Његош првенствено припада животу, а потом литератури. Али,
управо, његова моћ у литератури, произлази из његове моћи у стварном животу,
учешћем у дубокој тајни. Овај двоструки однос Његошевог дјела, поставља увијек
изнова најозбиљнија питања и литератури (њеном смислу), и животу – разлозима,
„рад чега“ је вриједно живјети.
У несклоности Његошевих читалаца према тумачима, скрива се дубоки
однос душе према поезији, према непосредности тајне – неће тумача, хоће тајну.
Овакав однос Његошевих читалаца, происходи наравно из природе његове поезије,
која даје своју ватру само оном ко је прима непосредно. И херменеутичари
појединих Његошевих стихова, који су умножавали спор око извјесних
семантичких нијанси, па и крајњих резултата, имали би шта да науче од оних који
виде да оно што се каже поезијом, немогуће је казати другим начином, и немогуће
је исцрпсти сва значења, па ни довршени смисао пјесничког језика.
 Кроз Његошев живот оствариле су се двије далекосежне побједе – побједа
Ријечи (литературе) над животом („смртним заборавом“), и побједа саме тајне
живота над литературом (која не живи са његовим најдубљом разлозима). Ови
парадокси управо држе духовну напетост читалаца и истраживача, не само у
односу на његово литерарно дјело него и на његов лични живот. Иако
подразумијева широк и слојевит књижевни предложак, Његошево дјело израсло је,
првенствено из његовог живот(вор)ног односа према Богу и свом роду. Из
коријенитог става, који је морао да роди дјело, да би жив о-стао.
 И међу књижевним херменеутичарима може се чути мишљење, да је у
литератури најважније, оно што превазилази саму литературу. А један је рекао, да
је у књижевности само оно достојно поштовања, што човјек (читалац), у суочењу
са збиљом смрти, осјећа важним. Зато, и прост народ, у разним ситуацијама, узима
његове ријечи, да каже оно што сам не може. То, у ствари сам живот препознаје те
ријечи, и те формулације као своје. Тако прост народ зна стихове и сентенце
Шекспира и Дантеа.
Примијетио сам да за Његошеву величину знају, и они који у то из превода
не могу да се увјере. Чим им се каже о Његошу права ријеч, они је чују, и као да им
се из неке скривене меморије открива његова права величина, његов лик. Како то  9
објаснити, него Његошевим тајанственим животом, којим је стварно ушао у живот
човјечанства.

10.

Народ, који је, у Црној Гори,официјелним Механизмом остао изван бриге
државе, носи тежину Његошевих стихова: „Ад на мене са проклетством риче, сва
му гадна гледам позоришта“. „Када главу раздробиш тијелу/У мучењу издишу
членови“, „Куго људска, да те Бог убије...“. „Истурчи се плахи и лакоми“, „Племе
ви се све одрекло себе/Те црноме работа Мамону“, „Мален свијет за адова ждрала,
ни најест га, камоли прејести“, „Борби вашој краја бити неће“, „Нека буде што бити
не може“, „То ми прса у тартар претвара“, „Та нијесу ни криви толико, премами их
невјера на вјеру“. „Зла под небом што су сваколика, човјеку су прћија на земљу“.
„Дан и народ како ћуку тица“, „Шта је чоек, а мора бит чоек“, „Нада мном је небо
затворено“, „Суза моја нема родитеља“, „Над свом овом грдном мјешавином, опет
умна сила торжествује“. Народ који носи ове стихове, носи своје темеље, своје
насљеђе у вјери и језику, своју земљу и своје небо. Он носи Горски вијенац, озарен
есхатолошким мартирством. „Крст носити, вама је суђено, страшне борбе с својим
и туђином“.
Кад се данас погледа Црна Гора изнутра, видимо да је структура и
слојевитост њених тјескоба, његошевска. Али та је духовна мука патологизована,
уколико се не покреће у творачко дејство. Постоји организована намјера, уграђена
у идеологију „новог црногорског идентитета“, да се заборави истинска мука, да се
превиде разлози унутрашње полемичности у бићу народа, да се напуне уста
земљом свима који о том говоре. Из те намјере долазе и компромитације, народа и
културе која држи ту муку, да је „ретроградна“, „мегаломанска“, „митоманска“,
„мрачна“, „средњовјековна“, „византијска“, и сл.
Душа народа се са тим стиховима разговара, у њима се проналази, тјеши,
открива њихово дубинско поријекло, открива идентично понављање у карактеру
свог народа, открива блистави и генијални подвиг Његошев, његов моћни увид и
моћну ријеч, скупљу од живота. И као да смо унапријед откупљени Његошевим
творачким мукама, и увидом у људско зло и страдање, тјешећи се ријечима које
доносе разумијевање више од живота. И видимо да нам је Његош једном издигао
лице из ропске и адске таме, и то не престаје да чини.
Што се десило Његошу, не може бити да се не дешава његовом народу. Што
се десило Његошу у кратком, али моћном животу, остало је да се дешава његовом
народу кроз времена. Тако је његов народ „принуђен“ да га чита, и да открива
сопствено стање. Читаће га и да неће. Читаће и разумијеваће, и ко је мислио да неће
и не може. Проналазиће га у новим тјескобама и увидима, и они који су мислили да
је он писац давно прошлог времена. То је тако по дубљој логици живота. Он је
једино народу стално на памети, и јављају му се његови стихови из унутрашњих
открића, тјескоба, озарења, „као да су ту одувијек били“, како је примијетио Иво
Андрић.

11.
  10
Унутрашња мотивација стварања „новог културног идентитета“ Црне Горе,
је одустајање од Његошевог духа, неспособност за те дубине и противрјечности.
Поријекло „новог црногорског културног идентитета“, јесте духовна
инфериорност.
 „Црногорска књижевност“ која настаје с намјером промоције и афирмације
„новог културног идентитета“, далеко је, предалеко од Његошеве стваралачке
моћи. Велика је мука „црногорских писаца“, да икако постоје, кад већ постоји
Његош. Ако се Његош некако не може смањити, ако се некако не може измјестити
из свог мјеста, из свог смисла, тешко по црногорске писце. Они, чији се дух гаси
пред Његошем, доиста имају само излаз у „отклону“ и у заклону „новог цг
идентитета“, под скут државне идеологије. Пошто црногорски писци не могу да
нађу заштиту у духу и таленту, онда им је једини начин да траже заштиту у држави
Црној Гори. У државној власти, која има власт, да ствара писце какви њој требају,
да ствара културу која ће да подржава њену идеологију. Држава која се усудила да
поништи Тестамент, да разори Цркву, да разгроби пјесника који је створио, да
мијења језик на којем је настала, може и да ствара културу и своје књижевнике, па
макар их књижевност никад не уважила. Држава, на крају има власт и да промијени
језик на ком је настала, да би произвела књижевност, која више не би могла бити
директно угрожавана од Његошевог духа и језика. Таква амбициозна гротеска
разара духовни простор Црне Горе. Појавиле су се и многе антологије „новије
црногорске поезије“ са идеолошком мотивацијом, као вриједносним критеријумом
- „отклон од Његоша“. Чули су се предлози да Његоша не би требало читати,
памтити, требало би га, на неко вријеме заборавити, иако је то немогуће, само да би
црногорски писци нашли свој израз.
Замислимо немогућу гротеску: да Енглези траже нови идентитет
„отклањајући се“ од Шекспира, Руси од Пушкина и Достојевског, Италијани од
Дантеа.

12.

Црногорски писци не знају како нијесу оно што мисле да јесу. И углавном
не траже кривицу и недостатке у себи, него у српском језику, и Његошу. Они који
постоје (српски језик, српска књижевност, Његош), криви су онима који имају
тежих проблема са постојањем у култури, у језику. Наравно, своју инфериорност
они скривају оптужбом да је српски језик „асимилаторски“, а да је сам Његош био
заробљеник „српског митоманског романтизма“, па и „геноцидан“. Тако
патологизовани нарцизам тражи излаз из свог затвореног круга, из непостојања, из
своје нуле, која стварно и без остатка асимилује оне који истински не постоје.
Грци имају израз мимезис, којим означавају умјетност која остаје на
опонашању стварности, на површини. Истакнути идеолози нове Црне Горе, Ј.
Брковић и Н. Килибарда, типични су примјерци мимезиса у књижевном стварању.
Они су изградили своју књижевну каријеру на опонашању локалног говора народа,
и препричавањем предања. То опонашање су извели до виртуозности, али су
остали неспособни да пронађу унутрашњи смисао језика и другу страну ствари.
Мимезис, миметика и мимикрија , имају исти коријен, и једнородно значење.
Дакле, мимезис најчешће урачунава у свој поступак и неке практичне разлоге, што  11
се јако обистинило у случају ових писаца и прагматичара.
Ко остаје на спољашњости, на непосредном преношењу, не може да се роди,
као што не може да буде онај други, без обзира колико се усавршио у опонашању.
Њему ће једном, за своју нерођеност, постати кривац баш онај кога је опонашао, јер
му је прошао живот у том умијећу, у тој фасцинацији спољашњим, у глуми, под
маском.
Без отварања унутрашњих извора, умјетност и умјетник остају везани за
своје тло, за кору локалног простора. Не могу да пробију унутра, у универзално
исходиште, и остају на површини, у мимезису, и мимикрији постајања. Од
локалности или провинцијалности, не може спасити ни Њујорк, ни Париз, ни
Токио, ни опширна начитаност, ништа, ко не продре унутра, у извор Тајне.
Продором унутра, и атом (посебно „атом мислећи“), ослобађа чудо енергије
универзума. Без уласка у тајно извориште (у чему су привилеговане поезија и
религија), ствари овог свијета не могу се сагледати и с друге стране, нити ће икада
својим (идолопоклоним) обожаваоцима казати своју тајну.
Његош је својим мјестом, улогом коју је имао у свом племену, самоуким
образовањем, био под јаким утицајем локалног простора, и у великој опасности да
остане привезан за локално тло. Али, из духовних мука, из огромног дара, „искра
бесамртна“, подигнула га је до неба (универзума), из ноћи свог локалног простора,
из цетињске пустиње. Ту вијест одозго, огласио је на почетку Луче: „Глас је његов
(пјесников) неба влијаније“. Без небеског утицаја, живот остаје приземљен,
неоткривен, неразвијен, неодрастао, а значења његовог језика, једнострана,
препоручена за заборав. Такав остаје само „член сајма несмисленог“. Његош је
дејством „небеског влијанија“, свој живот, језик, Црну Гору, Лучу, Горски вијенац,
подигао до неба. Тај пут од земље - локалног, конкретног ка универзалном,
сазнајном, откровењском, опјевао је у Лучи, покретањем у себи „искре бесамртне“
али, тај пут, унутрашњег, универзалног открића, и то, кроз непосредну драму
земаљског живота, видљив је у ликовима Горског вијенца, Владици Данилу и
Игуману Стефану. Њихови духовни увиди у човјека, крећу се кроз хераклитовске
противрјечности свијета и живота, растући од земље ка небу, кроз ватру сазнања и
све дубља откривења. И, све што више узрастају ка небу, све дубље и прецизније
сагледавају „адско насљедије људско“, свијет - „состав паклене неслоге“. Кроз та
открића увиђали су да: „Свијет иште неко деиствије“, „Одбрана је с животом
скопчана“, „Удар нађе искру у камену“, „Над свом овом грдном мјешавином, опет
умна сила торжествује“. Ти увиди се откривају у непосредним тјескобама
историјског времена, у најжешћој полемици унутрашњих сила које бораве у
човјеку и универзуму, у крајњим искушењима: „Прекаљена искушењем душа
(х)рани тијело огњем електризма“. Тај „огањ електризма“ или, „искра бесамртна“
јесте кључ Његошеве поетике, естетике, онтологије и антропологије.
Кад су Брковић и Килибарда (с нарцизмом и сујетом много већом од дара!),
и њихови многи посљедоватељи, видјели да је танко њихово постојање у култури,
да се нијесу ни родили, управо су се најстрашније обрушили на народно насљеђе,
огорченим покушајем компромитације, ниско мудријашком ревизијом значења
народних митова и симбола - Косова, Обилића, Петровића, гусала, цркве, и генија
тог народа, Његоша, Вука, у чијој су сјенци живјели и писали, с донекле запаженим
успјехом, на српском језику.  12
И да би „били“ оно што мисле да су, видјели су, у свом црновиђењу,
неопходно је да се издвоје из (српске) културе, и да смисле Црну Гору која се
одриче свог унутрашњег смисла, у којој ће тек осмислити своје постојање.

13.

Једна од упоришних тачака постмодерне културне идеологије, која се
ширила осамдесетих до деведестих година прошлог вијека јесте – „губљење
центра“. На мјесту гдје је током јудеохришћанске цивилизације постојао Центар,
„остала је празнина“. Интегративни центар је, дакле, нестао, у историји, у
колективној свијести, у практичном дјеловању појединаца, а тамо се настанила
свеобухватна празнина у којој егзистирају јединке, које немају другога избора, него
саме да постају центар, па иако без онтолошке основе. Немају стваралачку моћ, али
имају моћ адаптације на своје стање, мимикријском способношћу скривања своје
личне празнине, социјализујући се у друштвене групе, покрете, идеологије, моде,
потрошаче. Губитком центра, нестао је и аутор („смрт аутора“), а потом ауторство
се своди на програмирани еклектизам, текстуалну рециклажу, интертекстуалну
конструкцију, деконструкцију, деструкцију, субверзију у односу на традиционални
код, поигравање с идентитетом, пародију, маштовиту симулацију.
Постмодерна је произвела „основану“ сумњу у традиционално схватање
историје и културе, тиме што је очинство Духа, у односу на ријеч (текст),
прогласила „митском причом“ и „религијском утваром“. Текст је остао сам, без
заштите Духа, а потом изложен „новом читању“, тј. новом разумијевању, и
наравно, новој (идеологизованој) употреби. Легитимна проблематизација самог
текста, његовог значења, са селективним реактивирањем семантичког потенцијала,
отворила је пут идеологизованој „деконструкцији“ културног насљеђа.
 У земљама „транзиције“, смисао постмодерне ефикасно је
инструментализован у разарању, до дна, традиционалних ослонаца културе (такав
поремећај се могао само произвести у мањим културама), и стварања
катастрофалног стања у друштвеном, политичком животу друштава у којима се
нагло распала идеолошко-комунистичка подлога. Друштвени живот, који је сам
изнутра кренуо да се фрагментизује, а сваки фрагмент да губи стабилност, основу,
идентитет, за постмодерну стратегију је већ постао простор успјешне мисије. Кад је
нестао идеолошки центар, ова идеологија, која је прикривено тоталитарна, управо
експлицитном демократичношћу, у доброј је прилици, да оптужи, и онај дубљи,
интегративни центар, оличен у коду језика, етоса народа, библијском насљеђу, за
„митомански производ“, и извор нове митоманије, као и подлогу обнављајућих
облика духовне хегемоније, диктатуре, једноумља, једнозначности, што је
недопустиво за плуралистички дух постмодерне и њене демократије.
Генерално, постмодерна, у таквим друштвеним условима, гдје је све
кренуло само да се фрагментизује, није имала проблема да доводи у питање сваки
идентитет, па и (смисаони) идентитет основних ријечи, све до имена језика и
народа. Постмодерној идеологији, отворио се пут, да преда компромитацији,
иронији, и пародији, деструкцији, сваки дубљи смисао, дубљу основу, чвршћу
подлогу – „јер су оне све производ „великих прича“, митова, идеологија, са чијих је
основа остваривана прикривена духовна тортура, једноумље, неслобода,  13
асимилација...
 Идеолошке матрице либерализма, секуларизма, релативизма,
ултранационализма, трибализма, нашле су своје адекватно мјесто у
инфраструктури постмодернистичке праксе, која их је интегрисала у једну
свеобухватну идеологију, с добрим изгледом да се утка у цјелину друштвеног и
културног живота.
У трауматичној деценији краја двадесетог вијека, постмодерна је нашла
своје поклонике међу млађим црногорским писцима, углавном лишених дубљих
духовних ослонаца. Они су фасцинирани, губитком темеља, фрагментацијом
културног, и политичког простора на Балкану, деструкцијом традиционалних
вриједности, вербалном демократијом, магијом медијског маркетинга, цинизмом
центара моћи који софистицираним техникама преобликују мање просторе и
локалне идентитете. Оно што је на нашем дијелу Балкана персонификовало
„хегемони центар“, јесте српски народ, српски језик, српска (васељенска) црква,
српска историја и култура. Управо тај „центар“, или ти центри, нашли су се под
разорним ударом програмиране фрагментације балканског простора, из скривених
центара моћи. То је био и онај „дуго чекани“ историјски моменат, да скоче у
хистерично весеље и свесрдну помоћ, сви који су се осјећали духовно угрожени од
истинских духовних темеља – језика на којем пишу, народа у којем живе, тј.
његовог памћења. Одједном, народно памћење, темељни симболи, најмоћније
личности своје културе, постали су „митоманска прича“ народа коме је потурена
„велика прича“ од неког „другог“, у којој је, не знајући живио, као у својој. Нова
друштвена организација предвиђа да се сваки „фрагмент“ ослободи „центра“, за
који је био везан, јер је та веза само механизам духовне „асимилације“. То је био и
погодан амбијент и моменат да, млађи црногорски писци, ову стратегију прихвате
као доброг помоћника да се ослободе од „хегемоног центра“ - српског култног и
културног насљеђа, имајући већ готову оптужницу, да је тај „центар“, вјековима
угрожавао идентитет овог локалног простора, вежући га за себе. Разарањем
„интегративног“ (српског) центра“, одвија се одвајање од његове „хегемоне“ моћи,
што је услов еманципације „угрожених“ простора. Онима који су ушли у игру,
може то изгледати слобода, ослобођење од свог надређеног „центра моћи“, а
егзорцисти, који држе игру и играче под контролом, знају да је то најбољи начин,
да одвоје играче „од себе самих“ и да играју за рачун оног који држи игру под
контролом. Црногорски језик (матерњи), овдје је само бјанко улазница за „велику
игру“, да они који загризу тај мамац, буду „безболно“ ишчупани из српског
културног простора. У игри се пролази кроз разне „иницијације“, „пургаторијске
третмане“, и „посвећења“ у којима се спроводе безболна „очишћења“ од своје
прошлости, скидање с душе „насилно утиснуте тетоваже“, „реновирање генетичког
материјала“ ... то се, између осталог наводи у програму. Ко прође кроз те третмане,
мијења свој базични свјетоназор, којим мијења, из основа, разумијевање свих
ствари. Сада, за њега, „српски центар“ (историја, језик, црква, митови), постаје
депонијска рупа, гдје би требало одбацити све новооткривене „историјске заблуде“,
„митоманску српску историју“, којој су незаслужено робовали, „асимилаторски
српски језик“, па и традиционални етос Црногораца, којег се нови Црногорци
коначно ослобађају, улазећи у еманциповани простор нових демократских
интеграција.  14
Млађи црногорски писци, ову игру прихватили су и као добру могућност да
одмах раскину са матрицама које су њихове идеолошке претходнике (старије
црногорске писце) држале у „ропском односу“ према „хегемоном“ култном
(српском) центру. Али, иако су одабрали други простор, другу идеологију и
естетику, поткрао им се исти проблем - остали су на опонашању, у мимезису.
Старији писци миметички су преносили локални простор у своју литературу, а
млађи, преносе нешто измијењени шири простор, и изнемогли ехо свјетске
литературе. Они су често интелигентни, упућени у механизме функционисања
савременог свијета, прагматични, али духом танки и карактером житки. И као
такви, највише одговарају званичној иделогији, у чијем је програму опсједнутост
десупстанцијализацијом Црне Горе, одустајање од темеља, од Његошеве дубине, од
духовних матрица, све ради „ширих интеграција“ и постојања изван своје
стварности.
Црногорски политичко-културни естаблишмент, понаша се у новој Црној
Гори као послије катастрофе. Историјско памћење је, по њима, доживјело потпуну
катаклизму, и сада, у новој Црној Гори, требало би да од селективно одабраних
остатака, иверака, дописаних мјеста и тек испливалих „скриваних страна“,
реконструише „ново памћење“ Црне Горе, за коју је та катаклизма, у ствари, била
катарза.
Споразум промотера „новог културног идентитета“ Црне Горе и актуелне
власти, унапријед је испуњен повјерењем и, мимичан. (Мимика је стари начин
споразумијевања без ријечи.) Та комуникативна техника актуелизована је и
упражњава се кад су у питању најсложенији проблеми. Кад треба
искомпромитовати српски језик, српску културу, цркву, Његоша, српске писце у
Црној Гори, довољно је да једни другима намигну. Миг и намигивање је не само
економична и ефикасна комуникативна техника него се овим техникама шаљу
поруке које су вербално и јавно недозвољене. Ако званична власт да миг, да
црногорски писци кажу да у Црној Гори нема српских писаца (нијесу преживјели
катаклизму-катарзу), или, да су непотребни иако их има, ови ће то већ ноћас
нашироко да посвједоче. Ако власт намигне да савремени писци опомену Његоша,
да не мисли да је још владика у Црној Гори, одмах ће се од тих писаца чути, да је
Његош „идеолог истраге“, да је практично „написао сценарио за истрагу
иновјераца“, који је опет крваво одигран на нашим просторима. У црногорској
култури, гдје им је дата повлашћена улога да је креирају, просуђују,
реинтерпретирају, планирају, искључујући другачије мишљење, супротне ставове,
функционишу у већ успостављеном идеолошком кључу - остваривањем
„црногорске културе“ на разарању српске подлоге. Одушевљени погодним
приликама и лакоћом непостојања, млађи црногорски писци, губе ионако кратак
вид, као оне птице код Његоша: „Али тице што су најслабије, лови свјетлост
лисичјије очих“. И баш зато што неће да виде (може им се), оно што се не може не
видјети (стварност), ношени одвојеношћу од суштине и дубине, кокетирајући с
постмодерном интелектуалном техником, они здушно подржавају одвајање Црне
Горе од себе, од српског језика, његошевског темеља. И код њих програм
десупстанцијализације Црне Горе, постао је излаз и компензација за мањак талента.
Политика нове Црне Горе и култура, апсолутно су се подудариле, и почеле врло
складно, једна другу да производе, производећи унутар себе, црну рупу.  15

14.

Друга, опсесивна амбиција постмодерне идеологије је - разарање
логоцентризма. Логоцентризам, на којем се темељи јудеохришћанска култура, од
постмодерне се доживљава као оличење духовне диктатуре, једноумља,
хегемоније. Центар моћи, који укида плурализам, демократију. Занимљиво је да се
гениј Његошев позабавио овом темом, у Лучи, дакле, више од једног вијека, прије
појаве ове идеологије. Сатана, из Луче микрокозма, отворено је иступио против
„владе једног Бога сведржитеља“, Логоса владаоца, који је дао „правило (логос)
бићу“. Сатана инсистира да „подијели владу“ (у универзуму) са Богом (логосом)
владаоцем. „Иштем владу да подијелимо“. Разлози Сатанини доиста су израз
рационалне слободе, тражење „својих права“, да учествује у владању универзумом.
Његош допушта слободу Сатани, у пјесничкој имагинацији, стоји иза његових
захтјева, разлога и права. И отвара велику космичку драму, која се најдубље тиче
човјека, у свим његовим битним питањима – разумијевања слободе, Творца,
универзума, поријекла душе, казне, људске злобе, отпадништва од Творца, зависти,
гријеха, заборава, смрти. Свако стоји из својих разлога, док кључа космичка борба.
У тој борби, као што је познато, само је наново просијао Логос сведржитељ, док је
побуњени Сатана побијеђен и низвргнут у таму ада. Његош, кроз унутрашњу
драму, допуштајући право свим разлозима, и могућност свим аргументима,
обнавља ову најдубљу полемику, унутар личности, и унутар универзума. И бива
свједоком торжества логоса, тј. логоцентризма. Финиш ове велике, и увијек
савремене борбе, Његош је формулисао у неколико важних стихова, као: „Ум је
један само без границе, сви су други кратковидни уми“; „Ја сам један који стварат
могу“, „Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује“. „И сви
ови грдни беспореци, по поретку некоме сљедују“. Његош је био просто
фасциниран унутрашњом, хераклитовском полемиком свијета и човјека („Свијет је
овај тиран тиранину/Он је состав паклене неслоге“), а чему је допринијело и
историјско вријеме у којем је живио, и његова улога, владике и пјесника, у свом
народу.
Савремена Црна Гора, распадом државних и идеолошких поставки у
балканском простору, постала је полигон инферналних сила изнутра, и
хуманистичке реторике, споља. Стварност иде својом логиком, непредвидљивом,
ирационалном, а јавни дискурс безуспјешно „ствара“, непостојећу, демократску и
бесконфиликтну Црну Гору. И у овом контексту, врло је симптоматично
одустајање од српског језика (језика, који је дао логос Црној Гори), и пошто-пото
„уграђивање“ црногорског, који нема ни азбуку. И тај црногорски, који не
кореспондира са стварношћу (памћењем), требало би да постане „службени“ језик
Црне Горе, која „по службеној дужности“ одустаје од полемичне истине унутар
себе. Српском језику, којим је једино могуће „држати (творачку) власт“ над
животом, над противрјечностима, јер је језик памћења, духа, културе, требало би
одузети власт (статус службеног), а црногорском, који може бити само политичка
конструкција, требало би дати то достојанство. Намјера да се „преименовањем“
(црногорски, намјесто српског), бесконфликтно ријеши језичка ситуација, само
говори колико је основна политичка интенција Црне Горе, леђима окренута  16
стварности. Увођенем црногорског језика, аутоматски настаје хаос у језичком
простору Црне Горе (у животу), који више никакав устав, никаква демократија,
никаква деспотија не би могла контролисати. Тражење „права“ црногорског језика,
много личи на тражење Сатанино у Лучи, да влада небесима. Из истог је ума и
ЦПЦ, која је изван цркве (није црква), а поткопава Цркву, и тражи црквену власт,
духовно и државно достојанство.
Ум власти, који се пројављује у Лучи, извире из „сведржног ума“, који свим
силама даје „правило бићу“, живот. И власт једног ума извире из његове моћи
стварања, а Сатанино тражење „владе“, деструктивно је. Творац је „допушта“, јер је
„бесмртни дух слободан“, али га суочава са „сјаном истином“, у којој он види да је
његов ум „кратак“ и узрок је његовог поринућа у вјечни мрак.
 Не можемо не видјети у Црној Гори велику амбицију „кратовидих умова“
да детронизују конститутивне моћи - српски језик, православну цркву, Његоша,
који су дали Црној Гори логос, држање, државност, достојанство, важност, лик. „О,
сљепоћом опојена злобо /Рат сте дигли на свемогућега“.
 Постмодерно вријеме изгубило је смисао за Његошев логоцентризам, који
подразумијева бурну онтолошку полемику и драматику унутар универзума и
човјека. За идеологе постмодерне човјек је изнутра „испражњен“, онтолошка
креативност је немогућа, остала му је само могућност адаптације. Он може бити
креативни потрошач, креативни еклектичар, креативни симулатор, креативни
колекционар, „субјект ишчезава у објекту“ (Ж. Бодријар). Постмодерну социјалну
идеологију демантује стварност, ужасним експлозијама ирационалног. Друштвени
пореци, који вербално изграђују демократију, људска права, слободе, плурализам,
вршећи, невиђењем, мрачан притисак на полемички логос стварности, нашли су се
под изненадним ударима тероризма, и других разорних сила.
 Заслијепљени друштвени ерос, формулисан као „нова слобода Црне Горе“,
види се у свијетлу ових питања која је Његош промислио, и посвједочио. „Свијет је
овај тиран тиранину, а камо ли души благородној“. Заслијепљени, „кратковидни
уми“, међусобно се боре и сатиру, а „благородна душа, храњена огњем
електризма“, узраста у разумијевању и познању Слова, сведржнога.
Његош је у поезији прославио логос, логос библијски и хераклитовски.
Логос и ерос, творачке енергије уграђене у саму основу апсолутно полемичне
стварности. „У њ ратује душа са тијелом/У њ ратују дуси с небесима /У њ ратује
народ са народом/У њ ратује човјек са човјеком“. Али, на почетку и на крају, Слово
има моћ да „из ништа ствара“, и да створено, творачким еросом, кроз
хераклитовски полемос, уздиже ка познању „прве славе“.

15.

Кад је већ у официјелно практичном функционисању успостављена Црна
Гора одвојена од свог поријекла, онда је нормално конструисати промијењено
разумијевање Црне Горе, њене историје, традиције. На српском језику, на којем је
настала, то је немогуће извести. Промијењеном разумијевању потребно је
промијењено име (језика). Али пошто је у духовном простору немогуће дјеловати
хируршки, није популарно, иделошки инжењеринг, уз адекватне допинге и
анестетике, даје извјесне резултате, и нема већих проблема да му се обезбиједи  17
шира подршка зависника. Посебно, ако се за подршку добијају значајне државне
стимулације, и уважења, да многи без свог имена и значења, добијају значајне
улоге у јавном животу.
Нема ефикаснијег начина да се консензуално промијени идентитет, него да
се промијени (име) језик(а), на којем је тај народ постао.
Кад се језику промијени име, језик губи моћ да очува примарна значења
својих ријечи.
Ко има власт над језиком, има и власт над животом. Ко, дакле, стиче власт
да сузи, деструише, разори темељна значења ријечи, стиче власт да деструише,
разори, унизи, потре и значење живота, оних који су пристали на промијењено
значење својих ријечи. Ко пристане на промјену свог имена, пристаје на промјену
свог смисла.
Кад се довољно исуши мозак идеолошком наркозом, од једног момента, он
прихвата апсурде, јер самостално више и не може да функционише. У том стању
изгубљеног унутрашњег ослонца, утопијска представа („слободна Црна Гора без
српског језика“), постаје „реална“, јер може реално да ангажује, оне који су
изгубили реално тло. Утопијски излаз, показује се као једино реално ангажујући,
јер је извршена реална деструкција разум(ијевањ)а. Човјек у том стању постаје
неподношљива фикција (претрпио катастрофу духовне реалности у себи), и тражи
излаз из свог стања, да буде нешто што није. Бити оно што није, јесте излаз из
неподношљивог стања реалности, коју више не разумије. Када се идеолошком
деструкцијом и свакодневном наркозом произведе таква криза колективног
иденитета, онда се промјена имена (језика) нуди као реалан излаз из унутрашњег
мрака и неразумијевања.
Преименовањем имена (језика) производи се реалан онтолошки потрес,
празнина у бићу народа, да је онда могуће приступити унутрашњој преради
памћења, што је услов семантичке деконструкције именослова, генетичких
формула, конститутивних симбола, националних митова, а тиме и апсолутне
деструкције колективног памћења.
У промијењеној колективној свијести, дјелује механизам, „савршеног
злочина“. Зависници, над којима је извршена прерада памети, и који су
„утемељени“ у фикцији, остатке прве памети у себи доживљавају као сметњу и
препреку за „реалним“ остварењем своје фикције. Тако, фикција, када се узме за
„нову реалност“ добија стварну улогу да изврши, на личном и колективном плану,
деструкцију и деконструкцију реалне историјске свијести, и културног идентитета.
Тако нам се дешаљва - дукљанство, нешто што је изван реалне културне
идентификације (нема текста на нашем језику), требалоби да постане реални
критеријум успостављања културног идентитета, уназад и унапријед.
У планираној семантичкој деконструкцији, погледајмо шта се збива са
именом Црногорац, од кога би требало све да почне, а највише да се одузме.
Традиционална семантичка идентификација имена Црногорац, инволвира унутар
себе име Србин. Црногорац је насљедник косовског предања, косовске трагедије,
завјета, „прве (српске) славе“. Он је по Његошу носилац оне искре (слободе), која је
искочила испод косовског пепела. Његова (Црногорчева) основна мисао је
ослобођење, повратак „прве славе“ и слободе. „Што се не хће у ланце везати/ То се
збјежа у ове планине/Да гинемо и крв проливамо/ Да јуначки аманет чувамо/Дивно  18
име и свету свободу“. То је формула етике и етоса Црногораца. Иза оваквог
разумијевања Црногораца стоји Вук Караџић и Иво Андрић. Иза оваквог
разумијевања имена Црногорац стоје Свети Петар Цетињски, Кнез Данило, Краљ
Никола, Марко Миљанов, Радован Бећировић. Ови врхови ослањали су се директно
на масив народног памћења и непосредног народног живота.
Сви поменути ауторитети, употребљавали су оба имена, и Црногорац и
Србин, за исте људе и за исти народ, зависно који се семантички слој акцентује.
У планираној семантичкој деконструкцији, из имена Црногорац, требало би
да се елиминише темељни семантички слој везан за име Србин. Нови Црногорац би
требало да се ослони на ништа, и да крене од никог, да би био оно што је себи
смислио.

16.

На крају, поставља се питање, како „црногорска култура“ може да постоји –
с Његошем, без Његоша, или, против Његоша!? Ова су питања, намјерно или
ненамјерно постављена, пројектованим „новим културним идентитетом“ Црне
Горе. Постављена су посредно, подмукло, иза паравана, а на њих се мора
одговорити отворено. Они који помажу пројект тог „идентитета“, вјероватно и
нијесу свјесни, каква су све питања поставили, које би одговоре морали дати, и на
какве посљедице би могли рачунати.
Пројектанти овог „идентитета“, највише би вољели да се ова питања не
постављају, а „пројект“ да се остварује. Али, то је немогуће, као што је немогуће
ложити ватру под лонац, а да се вода у лонцу не грије. На овој тачки, питања везана
за проблем „новог црногорског идентитета“, враћају се пројектантима. Од начина
одговора, показаће се, да ли су пројектанти „идентитета“, и његови извођачи -
једни исти. Ако су исти, апсурд пројекта на терену, примораће их да уђу у
разговор, у полемику – а, ако нијесу исти, извођачи ће пренијети одговорност на
пројектанте, што, изгледа највјероватније (нема разговора, полемике, пројект треба
извеси!).
Преко живог Његоша, и преко живог народа, за кога је његово дјело живо,
свјесни су сви у (полемичком) сукобу да је то претешко извести, и да је у том
сукобу улог Црна Гора, онаква какву народ носи у свом памћењу.
На прагу смо потпуне конфронтације, са разорним притиском на
конститутивне матрице културног идентитета народа у Црној Гори, чији је Његош
најмоћнији израз. Конфронтација је већ наступила, и она се све више збива у
дубини прећутаног, у ослушкивању дубине и сложености могућег катастрофалог
судара, у предвиђању безболнијих варијанти. Ако пројект крене отворено да се
бори са стиховима који држе Црну Гору, наћиће се у тешком положају. Јер,
показаће се да би стихови, повезани директно са тајном живота, могли опет да
ангажују огромну народну енергију. У том сукобу сам би се пројект „офирао“ да му
је једина намјера, директно разарање културе и бића народа.
Друга варијанта изгледа вјероватнија, која има своје искуство још од
времена комунистичке пропаганде, а то је - компромитација културне традиције
којој припада Његош, препадајући народ да је „дошло ново вријеме“, да је „створен
нови културни сензибилитет“, да они који се још држе Његоша, „живе у прошлом  19
времену“, да сам „Његош више није оно што је био“, и да, посебно, није оно што
његов народ мисли да јесте, па да и тај народ, који се тако држи Његоша, није оно
што мисли да јесте. И да му је, то што мисли да јесте, „подметнуто“, да му је
уграђана „вјековна заблуда“ коју би требало тријезно да одбаци, прихватајући
„ново вријеме“, „резултате новог читања свог насљеђа“, и напокон, „нови културни
идентитет“, који више не рачуна на оне основе, које су га држале у „темељној
заблуди“, вјековима.
Свакако, на најдубљем су испиту и провјери и Његошева поезија, и народ
који до те позије истински држи. Од Његошеве поезије је очекивати да ће довољно
моћно покренути духовне силе у актуелној полемици, с довољно издржљивим
темељом, у афирмацији културног идентитета и континуитета, а да ће народ,
првенствено људи културе, пројавити довољно снаге, да кроз сложену полемику, и
стваралачки чин, понајприје, посвједоче своје животворно памћење и упућеност у
савремену културну и друштвену проблематику.
Који мисле да се „културни идентитет“ може развијати без присуства
Његоша, или његовим „ревидирањем“ - од културе (која по природи ствари,
подразумијева слободу, памћење), захтијева да се одрекне од своје (слободне)
природе, и да постане, проста служавка. За пројектанте „новог културног
идентитета“, показује се из приложеног (понашања), најприхватљивији статус
културе јесте – служавка. Она би требало да ради шта јој се нареди, и како јој се
нареди, јер не одговара култури (себи, није одговорна за оно што ради), него свом
налогодавцу (оном што није она). Ако се ово потврди тачним, показаће се, што смо
најављивали, да је званична култура у Црној Гори, маскирани политички
(полицијски) одред, који има задатак да убије културу.
Не пада снијег да покрије бријег. Политичко невријеме указало је на „многе
трагове до пећине“. Многи су у овом зловремену шиљили оловку да пишу, па кад
су видјели блијед траг, оловку су замијенили политичком палицом.
Који су поставили „остварење новог културног идентитета“, нијесу
рачунали да ће се отворити питања разумијевања културе, на конкретном терену.
Ако је култура служавка, онда се она не удостојава никаквог питања (о себи), она је
оно (њен је идентитет) што јој каже њен господар. Ако се у посљедњој полемици
покаже, да култура није служавка политике, онда ће она, да постави питање смисла
политичких захтјева, и да их суочи са суровим бесмислом – показаће се да иза
политичких захтјева, „новог црногорског идентитета“, стоје краткорочни разлози
саме актуелне власти, који рачунају са разарањем духовног и културног темеља
Црне Горе, гдје би Његош био капитална жртва.
Јер, ако Његош, не може (што је очито) да стане у „пројект новог
црногорског идентитета“, сам пројект директно показује своја карикатурална
ограничења и деформације, неразумијевање свог апсурда.. Ако „нови црногорски
идентитет“, не рачуна на Његоша, онда он рачуна са директним насиљем „фикције
над стварношћу“, јер је Његош стварна духовна и културна основа Црне Горе. Ако
„Црногорски идентитет“, рачуна на неког „реконструисаног“ Његоша, имаће
тешких проблема са Његошевим читаоцима, правим (и правним) насљедницима,
мјеродавним тумачима, са свим који га воле онаквог какав он јесте. Ако „нови
црногорски идентитет“, рачуна да буде изведен „против“ Његоша, отвара директан
сукоб у Црној Гори – за и против Његоша.  20

17.

Најбоље би било да га нема. Тако мисле савремени Црногорци, који не
подносе Мисао, Темељ - Његоша. Пошто га ипак има, најбоље би било направити
од њега некога, ко није он. Некога Његоша, који више није Његош. Оставити име, а
испразнити суштину. Показећемо Његошу, нешто што он није знао, и убити га на
начин који му није познат, и осветити му се за његову умну надмоћност која је
„геноцидна“. Његов ум се пео у висине, гдје више нема људскога живота. Он је
захтијевао од човјека оно што не може да издржи. Захтијевао је и налагао нам крст,
иако је знао да смо „слабостима с земљом привезани“. Платиће нам, не само за
умну надмоћност него за његово узалудно, романтичарско, хришћанско мучење за
човјека, за Бога, за своје племе, за Црну Гору, за Косово, за српство. За крвожедне
фикције, које вјековима растржу душу својих религиозних читалаца, хипнотисаних
његовим деспотским умом. Те фикције ћемо преселити у виртуелни свијет, и
одморити се од њих, од историје и митова. Понашати се као и према другим
ријечима, које су изгубиле прво значење. Ријечима које више не обавезују првим,
ретроградним значењем. Којима је високо значење давала само човјекова наивност
и незнање, вјера у оно што стварно не постоји. Преименовање је у моди, и у
практичном је интересу сваког новог Црногорца. Да би се оспособили за нови
живот, све наше би требало да прође кроз преименовање. Сваки нормални
појединац, који, дакле, схвата о чему се ради, требало би да прође кроз
преименовање, као кроз неко ново крштење, да би био оспособљен за нови живот,
ново разумијевање свијета. Најефикасније преименовање је кад се прво испразни
смисао свога имена, онда се празно име без унутрашњег отпора лако преименује и
интегрише у нови именик без обавезујуће суштине. Идеално би било да тако учини
сваки појединац, посебно сваки, новој Црној Гори лојални Црногорац. Да више и
није јединац, него ангажована бројка, надахнути градилац космополиса у коме неће
више никад доминирати један језик, један народ, једна истина, један бог, једно
памћење, један темељ. У космополису кога ми градимо, иако са маргине, нема
доминације ниједног имена. Име обавезује, убија. У космополису ће доминирати
лакоћа (не)постојања, гдје ће човјек своје неподношљиво реално стање, замијенити
својом, слободно изабраном сликом, слободно изабраном памећу, слободно
изабраним језиком, у ком више неће да спроводи терор ниједна истина.
Произвешћемо стварност која више не производи стварне болове, Живот из
којег је протјерана мисао о смрти.
Тај виртуелни свијет сањали су многи идеалисти и утописти, али је сада
нама постао реално доступан, и реално остварив. Виртуелним животом
фасцинирана је нова Црна Гора, која је уморна од реалне историје, од стварне
митоманије, од крвожедног памћења. Једини начин да се ослободи од ретроградног
насљеђа, од неиздрживих противрјечности, од стварног живота, који је постао
неразумљив, мрачан, опасан по живот, по човјека, по државу.
Шта су уосталом ријечи, ако у себи немају могућност да изграде и оно што
стварно не постоји. Стварна могућност ријечи је и остварење фантасије,
фантасмагорије, фикције и фантасморије. Измишљена стварност је савршена, јер
савршено лако може да се мијења, као на магичном екрану, да се пребацује у ништа  21
кад досади, и више ништа стварно не може да боли. На крају, зар ништа није лијек
од свега и свашта. То је једини начин да се ослободимо тежине Његошеве мисли, да
изиђемо из његових неподношљивих антиномија, да се ослободимо његових
захтјева и завјета, да изиђемо из стварних противрјечја савремене Црне Горе.
 Доста је Црна Гора робовала владикама, владарима, Ријечи, уму, историји,
Косову, Ловћену, Богу, небу и земљи.
Вријеме је да се одморимо и од живота.
Тако мисле Црногорци, без Његоша.