Никола ј Берђајев
ДУХОВНИ ЛИК ДОСТОЈЕВСКОГ

Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руски метафизичар. Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима ништа мање значајно место код Достојевског него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфични род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је диманичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталоп И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена бура идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери - хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће, кроз противуречности и борбе. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. И Достојевски показује како експлозије идеја разарају и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, сасвим оригиналан, то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравно, норме, него судбине бића, првобитна ватрена енергија. Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити, ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја. Стваралаштво Достојевског је истински празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива и стваралаштву Достојевског.

Достојевски је имао своје откровење. Схватање света код Достојевског - то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође, идејна, сазнајна, филозофска интуиција то је ^позјз. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем.

О Достојевском је много написано. Много је интерсантног и тачног о њему било речено. Па ипак, није било довољно целовитог приступа, Достојевском су приступали полазећи од веома различитих "тачки гледишта", судили су о њему у светлу најразноврснијих погледа на свет и различите стране Достојевског, у зависности од свега тога, показивале су се или остајале скривене. За једне он је био, пре свега, заступник "понижених и увређених", за друге "жестоки таленат", за треће - пророк новог хришћанства, за четврте он је открио "подземног човека", онима петима даље, он је био пре свега човек православља и гласник руске месијанске идеје. Но у свим тим приступима, који откривају понешто из Достојевског, није било конгенијалности његовом интегралном духу. За традиционалну руску критику Достојевски је дуго времена био затворен, као што су то биле и све најзначајније појаве руске књижевности.

Сваког великог писца као велику духовну појаву треба примити као интегралну духовну појаву. У интегралну духовну појаву треба интуитивно проникнути, треба је сагледати и доживети као живи организам, потребно је уживети се у њу. То је једино исправни метод. Великој духовној појави треба приступити са душом испуњеном вером, не разарати је сумњом и скепсом. Међутим, људи наше епохе склони су да подвргну операцији било кога великог писца сумњајући да он има рак или неку другу скривену болест. На тај начин интегрални духовни лик нестаје и сагледавање и поимање постаје немогуће.

Ако је тачно да је сваки геније националан а не интернационалан, ако изражава општељудско кроз национално, онда је то посебно тачно када је у питању Достојевски. Он је до дна душе карактеристично руски геније, најбољи Рус међу великим писцима, и поред тога општељудски у највећој мери по свом значају и по својим темама. Он је био Рус. "Ја сам одувек био прави Рус" - каже он за себе. Стваралаштво Достојевског - то је руска реч о општељудском. Због тога је он од свих руских писаца најзанимљивији људима западне Европе. Они траже у њему откровење о оном другом, за њих загонетном свету, свету руског Истока Схватити Достојевског у целини - то значи схватити нешто суштинско у карактеру руске душе, значи приближити се одгонетању саме Русије.

Пажљиво читање Достојевског је увек догађај у животу; оно пали и душа доживљава ново ватрено крштење. Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, њему се откривају нове димензије бића. Достојевски то је велики револуционар духа. Он је устремљен против сваког окоштавања духа. Он нам је данас ближи него што нам је некада био. Опет смо му се приближили. Много новога налазимо за себе у њему у светлости сазнања трагичне судбине коју смо преживели.

Николај Берђајев

ЉУБАВ

Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

У утопији будућности што је развија Версилов, генијалној по снази прозирања, људи се придружују једни другима и љубе једни друге, јер је нестало велике идеје о Богу и бесмртнности. "Ја замишљам, драги мој", говори Версилов момчету, "да је битка завршена и да борба мирује. После проклетстава, нечистоте и граје, настало је затишје и људи су остали сами, као што су желели: велика пређашња идеја оставила их је; велики извор снаге, који их је досад хранио и грејао, нестаје, као оно величанствено сунце што човека зове на слици Клода Лорена; али то већ беше такорећи последњи дан човечанства. И људи су наједаред приметили да су остали сасвим сами, и одмах су осетили да су веома осиромашили. Драги мој дечаче, ја никада не могу да замислим људе као неблагодарне и оглупавеле, Осиротели људи одмах би се присније и са више љубави наслањали једни на друге; они би једни друге ухватили за руке, поимајући да су они сами једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности, и она би се морала заменити; и цело големо изобиље пређашње љубави према ономе који је био бесмртност, обраћало би се у свој природи, свету, људима, сваком зрну. Они би искрено заволели и земљу и живот и у толикој мери у коликој би били свесни своје пролазности и коначности, и то нарочитом љубављу, различном од пређашње. Они би у природи примећивали и откривали такве појаве и тајне о каквима раније нису ни слутили, јер би природу посматрали другчијим очима, погледом којим љубавник посматра љубавницу. Они би се пробудили и хитали би да једни друге целивају, журили би се да једни друге љубе, знајући да су им дани кратки, да је све то што им је остало. Они би радили једни за друге, и сваки би цело своје имање уступио свима и већ самим тим био срећан. Свако дете знало би и осећало да му је свако на земљи отац и мати. "Можда ми је сутра последњи дан", свако би мислио гледајући на сунце које залази, "али иако ја умирем, они ће сви остати, и после њих - њихова деца". И та мисао да ће они остати, исто тако љубећи једни друге и дршћући једни за друге, заменила би им мисао о загробном сусретању. Ох, они би хитали да се љубе, да угуше голему жалост у својим срцима. Они би били поносни и храбри према самима себи, али би се бојали једни за друге: свако би дрхтао за живот и срећу свакога другога. Еили би нежни једни према другима и не би се тога стидели као сада, и миловали би једни друге као деца. Кад би се срели, гледали би се погледом дубоким и пуним разумевања, и у погледима била би љубав и жалост".

У тим чудноватим речима црта Версилову слику безбожне љубави. То је љубав супротна хришћанској, љубав која не произлази из Смисла бића него из бесмислице бића, која је управљена не на утврђивање вечнога живота него на искоришћавање пролазног тренутка. То је фантастична утопија. Такве љубави никад неће бити у безбожном човечанству; у безбожном човечанству биће оно што је насликано у Нечистим силама. Јер никад се не појављује оно што је изнесено у утопијама. Али је та утопија веома важна да се схвати идеја Достојевскога о љубави. Безбожна човечност мора довести до свирепости, до узајамног уништавања, до преображавања човека у просто средство. Има љубави према човеку у Богу. Она отвара и подиже у вечни живот лик свакога човека. И само је то истинска љубав, хришћанска љубав. Истинска љубав везана с бесмртношћу, она није нншта друго него утврђивање бесмртности вечнога живота. То је централна мисао за Достојевскога. Истинска љубав везана је са личношћу, везана је с бесмртношћу. То важи и за еротску љубав и за сваку другу љубав човека према човеку. Али постоји и љубав према човеку изван Бога; она не познаје вечног лика човекова, јер овај је само у Богу. Она није управљена на вечни, бесмртни живот,

То је безлична, комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили веру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човеку као дршћућем, бедном створењу, као играчки бесмислене нужности, - то је посдедње прибежиште идеалних људских осећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема "Легенде о Великом Инквизитору" Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.

Николај Берђајев

зло

С темом о слободи везана је у Достојевскога тема о злу и злочинству. Зло се не може објаснити без слободе. Зло се појављује на путевима слободе. Без те везе са слободом не би било никакве одговорности за зло. Без слободе, Бог би био одговоран за зло. Достојевски је дубље од других схватио да је зло дете слободе. Али он је схватио и то да без слободе нема добра. И добро јесте дете слободе. С тиме је везана тајна живота, тајна људске судбине. Слобода је ирационална и зато она може да сазда и добро и зло. Али одбацити слободу зато што она може да донесе зло значи изазвати још веће зло. Јер само слободно добро је добро, а приморавање и ропство, украшено врлином, јесте зло антихристово.

Ту је све загонетка, антиномија и тајна. Достојевски нас не ставља само пред те загонетке него и много прилаже за њихово решавање. У Достојевскога је однос према злу тако специјалне природе, тако необичан, да би се многи могли збунити. И мора се до краја схватити како је он протумачио и решио проблем зла. Пут слободе води ка самовољности, самовољност води злу, а зло - злочинству. Проблем злочинства заузима централно место у страваралаштву Достојевскога. Он је не само антрополог него и особит криминалист. Испитивање граница људске природе води до испитивања природе злочинства. У злочинству човек прекорачује те границе. Тиме се у Достојевскога објашњава необично интересовање за злочинство. Какву судбину доживљује човек који прелази границе допуштенога, какве промене произилазе отуд у његовој природи? Достојевски открива онтолошке последице злочинства. И отуд се показује да слобода, кад пређе у самовољност, води ка злу, зло злочинству, а злочинство с унутрашњом неминовношћу води - до казне. Злочинство вреба човека у дубинама његове сопствене природе. Достојевски се кроз цео живот борио против спољашњега схватања зла. Његови романи и његови чланци у Дневнику писца пуни су криминалних процеса. Тај чудновати интерес произилазио је отуда што је цела духовна природа Достојевскова устала против спољашњегобјашњавања зла и злочинства социјалном средином и против одбацивања казне на тој основи. Достојевски је мрзео ту позивну хуману теорију. Он је видео у њој одрицање дубина људске природе, одрицање слободе људскога духа и с њом везане одговорности. Ако је човек само пасиван рефлекс спољашњих социјалних прилика, ако је он неодговорно створење, онда нема ни човека ни Бога, онда нема ни слободе, ни зла, ни добра. Толико унижење човека, толико одрицање од свога првородства изазива гнев у Достојевскога. Он не може спокојно говорити о том учењу које је преовлађивало у његово време. Он је спреман да прихвати најоштрије казне, јер оне одговарају природи одговорних, слободних створења. Зло лежи у дубинама људске природе, у њезиној ирационалној слободи, у њеном отпадништву од божанске природе, оно је унутрашњега порекла. Браниоци оштрога кажњавања поимају природу злочинства и природу човека уопште много дубље него хумани одрицатељи зла. У име достојанства човека, у име његове слободе, Достојевски утврђује неизбежност казне за свако злочинство. То не изискује спољашњи закон него сама дубина слободне савести човекове. Човек сам не може да се помири с тиме да не буде одговоран за зло и злочинство, да не буде слободно биће, ни дух, него рефлекс социјалне околине. У гневу Достојевскога, у његовој свирепости, звучи глас онога који је устао у одбрану достојанства човека и његова првородства. Недостојно је одговорнога и слободнога бића збацивати са себе терет одговорности и пребацивати га на спољашње услове, осећати се играчком тих спољашњих услова. Цело стваралаштво Достојевскога јесте откривање тога кле~ ветања људске природе. Зло је знак тога да човек има унутрашњу дубину. Зло је везано за личност, и само личност може да створи зло и да одговара за зло. Безлична сила не може да буде одговорна за зло, не може да буде порекло зла. Однос Достојевскога према злу везан је с његовим односом према личности, с његовим персонализмом. Безодговорни хуманизам одриче зло, зато одриче личност. Достојевски се борио против хуманизма у име човека. Ако постоји човек, ако се човечја личност има тражити у димензији дубине, онда је зло унутрашњег порекла, оно не може да буде резултат случајних услова спољашње средине. И вишем достојанству човека, његову богосиновству, доликује мисао да пут страдања искупљује и сажиже зло. Веома је битна за антропологију Достојевскога мисао да се човек само страдањем пење на висине. Страдање указује на дубину.

Однос Достојевскога према злу био је дубоко антиномичан. И сложеност тога односа била је узрок те су неки сумњали у то да је тај однос био хришћански. Једно је несумњиво: однос Достојевскога према злу није био православни однос. Достојевски је хтео да позна зло, и по томе он је био гностнчар. Зло је зло. Природа зла је унутрашња, метафизичка, а не спољашња, социјална. Човек је као слободно биће одговоран за зло. Зло мора да буде изобличено у својој ништавности и мора да сагори. И Достојевски пламено изобличава и сажиже зло. То је једна страна његова односа према злу. Али зло је и пут човека, његов трагични пут, судбина слободна човека, искуство које човека може и да обогати, да га доведе на виши степен. У Достојевскога налази се и та друга страна односа према злу - иманентно сазнање зла. Тако доживљују зло слободни синови, а не робови. Иманентно искуство зла изобличава његову ништавност; у томе искуству зло сагорева и човек долази до светлости.

Али та истина је опасна, она постоји за истински слободне и духовно зреле. Од непунолетних она мора да буде скривена. И стога се може чинити да је Достојевски опасан писац, он се мора читати у атмосфери духовне ослобођености. Па ипак се мора признати да нема писца који се тако снажно борио против зла и таме као Достојевски. Православни морал катихизиса не може да буде одговор на муку свих оних хероја који су ступили на пут зла. За зло човек се не кажњава сдоља, него то има неминовних унутрашњих последица. Законска казна за злочинство није друго до унутрашња судбина преступникова. Све спољашње само је израз унутрашњег. Муке његове савести за човека су страшније него спољашња казна државног закона. И човек, поражен мукама савести, очекује казну као олакшање својој муци. Људска душа не може да се измери државним законом, тим "хладним чудовиштем". У истрази и процесу Миће Карамазова, Достојевски изобличава неправду државног закона. За Достојевског душа људска има веће значење но сва царства света. У томе је он до дна био хришћанин. Али душа сама тражи државни мач, сама се поставља под његов ударац. Казна је моменат њезиног унутрашњег пута.