Пророк

Док пустињом се вукох тавном
С духовном жеђи, к'о да чилих –
Преда ме стаде ненадано
Серафим, анђел шестокрили.
Прстима лаким, к'о сан што су,
Зеница мојих он се косну.
Видовитост ми ови зене,
К'о у орлице престрављене.
Уши се мојих косну он –
И испуни их шум и звон:
И зачух небо кад се свија,
И његов анђеоски лет,
И зароњени морски свет,
И све под земљом како клија.
Он потом језик мој потражи,
Да ми ишчупа језик лажљив,
Језик у празнословљу први,
Па жалац мудре змијурине
У моја уста онда рине
Десницом својом, скроз у крви.
Замахну мачем наоштреним,
Плашљиво срце ми истрже
И жеравицу живу мени
У отворене груди врже.
К'о трупло лежах након тога,
Кад, зачух позив самог Бога:
“Пророче, крени, слушај, пази,
И воље моје весник буди,
По мору и по земљи гази
И словом жези срца људи.

Пушкин 1826.