Леонид Гросман

ПРЕПОРОД У СХВАТАЊИМА

Још у казамату Алексејевског равелина, одакле се по сунчаном времену једва видео крајичак неба, Достојевски, између два саслушања, обузет злокобним размишљањима о будућности, осећа прва колебања у својим дотадашњима убеђењима. Он, у сваком случају, почиње да схвата да му неће поћи за руком да их реализује и да ће његов грађански спас, не говорећи о физичком, захтевати од њега тешка одрицања. 22. децембра 1849. године, пошто се вратио са губилишта, он пише брату: "Једном ћемо се можда сетити... своје младости и својих надања, која овог часа ја чупам из свог окрвављеног срац и сахрањујем". То је прва декларација Достојевског о одрицању од слободољубивих снова. Али истовремено то сведочи да им је он дубоко одан, кад је та дубоко усађена убеђења требало чупати из окрвављеног срца.

Али таква морална казна није се могла остварити тренутно. За њен развитак и окончање биле су потребне године.

У Сибиру се огроман унутрашњи рад писца лишеног пера и књиге није прекидао ни за тренутак. Полагано су подвргавани суровој поновној оцени први идејни заноси. Уз звуке затвореничких песама и уз сваку звеку окова, бивши петрашевац је дубоко преиспитивао сва своја младалачка схватања. "Било би ми веома тешко да испричам историју препорода мојих схватања" - писао је 1873. године Достојевски, имајући у виду прелаз од утопијског социјализма 40-тих година на реакционарна схватања из времена после робије. Али будућем истраживачу свог живота он је ипак дао неколико тачних података. Нама је познато, према његовим властитим признањима, да је у току четири омске године преиспитао читав свој прошли живот, подвргао себе строгом суду и радикално променио своје раније погледе. То као да је било суђење у подземљу, у потпуној изолованости од друштва, у дубокој духовној усамљености. Сам је ускоро писао:

"Душевно усамљен, размишљао сам о целом свом прошлом животу, претресао га до танчина, размишљао о својој прошлости, судио сам себи неумољиво и строго, понекад чак благосиљајући судбину због тога што ми је послала ову самоћу без које не би било ни тог суђења самоме себи, ни тог строгог преиспитивања пређашњег живота".

Писац је нарочито тешко доживљавао своју отуђеност од народа, коју је открио на робији. Морао ју је превазићи поштопото, и то не само као другоразредни, робијаш, већ и као аутор "Бедних људи". Достојевском се учинило да ће тај цил> гтостићи ако се одрекне својих социјалисричких убеђења, која су му изгледала антинародна, космополитска, неруска. Изгледало му је да религиозне представе подјармљеног сељаштва и православље које оно исповеда отварају дојучерашњем фуријеристи једини пут ка народном корену, то јест ка раноме схватању света Достојевског - московској старини, предањима, "тлу" ("почва"), патријархалној вери његове породице - "руске и побжне".

Тако се заокрет унатраг, који је Достојевски доживео у Омску, потврђује низом мемоарских сведочанстава о томе да је прогнани писац већ у казниони испољавао своја конзервативна убеђења, у којима су се разговетно чуле теме његове касније конзервативне публицистике. Сибирске песме Достојевског (Поводи европских догађаја 1854. године, На дан 1. јула 1855. године и Умукнуо је страшни рат) бнле су изазване побудом да убрза рехабшштацију, али у њима су изражена и права ауторова убеђење, у духу оног новог "велико-државног" правца руске поезије 50-тих година на чијем је челу стајао његов пријатељ Аполон Мајков. Неке црте национализма и религионо-моралне проповеди постоје, као што је познато, и у Записима из мртвог дома.

"Мисли и убеђења се мењају, мења се и читав човек" - пише Достојевски 24. марта 1856. године. У тим речима се осећа туга. То је бол растајања од убеђења младости, од вере у ослобођење човечанства од окова самодржавне прошлости и од вере у виши смисао постојања уметника - да подиже и води своје покољење у преображај света, у правду и правичност.

Али повратка прошлости више није било. Био је неопходно градити друге идеале, а за људе духовне конституције Достојевског то је означавало - супротне. Као и обично, немилосрдно искрен, он је признавао да је изневерио своја убеђења (писмо А. Н. Мајкову од 2. августа 1868).

Резултат размишљања на робији било је писмо Достојевског жени декабристе, Н. Д. Фонвизиној, одмах после напуштања затвора:

"За себе ћу вам рећи да сам дете века, дете неверовања и сумње, све до сада, па чак (ја то знам) и до гроба. Колико сам пропатио и колико још увек патим због те жудње да верујем. Она је у мом срцу утолико јача уколико имам супротних доказа"

Међутим, 1854. године Достојевски декларише своје неверовање, ублажено само филозофским интересовањем за хришћанство.

Питање је: када је он проживео своју религиозну кризу?

Сматрамо да је за Достојевског такав преломни моменат била смртна пресуда 22. децембра 1849. године. То је био потпуни унутрашњи преокрет, о чему је он сам писао у више наврата. "Та глава која је стварала, живела вишим уметничким животом, која је познала више потребе духа и саживела се са њима, та глава је већ одсечена са мојих рамена" - саопштио је он брату на дан доживљене екзекуције. А двадесет година касније, описујући тај обред, он се сећао да је крст који му је свештеник често, скоро "сваког тренутка", приносио уснама - "журно љубио, као да се журио да не заборави да понесе нешто за резерву, за сваки случај. Али мало је вероватно да је тог тренутка било неке религиозне свести". У тренутку таквог страшног искушења вера је била напустила Достојевског.

Свим црквеним представама о загробном животу, о рају и бесмртности душе, неумитно се супротставила представа о растварању умрлог у природи, о његовом природном стапању са космосом, можда одсјајем сунчевих зрака, који ће и постати његова "нова природа". Такво "неверовање" остаће заувек у основи схватања света Достојевског, без обзира на све његово веома живо интересовање за питања религиозне проблематике.

23. јануара 1854. године завршавао се рок робијашких радова на који је осуђен Достојевски. У фебруару он је заувек напустио омски казамат.

Рано ујутру, пре одласка затвореника на рад, он је обишао касарну и у полумраку свитања опростио се са својим жигосаним друговима. Заједно са њим затвор је напуштао и С.Ф. Дуров, који је у затвор ушао млад, весео, а из њега излазио оронуо, сед, скоро без ногу и са сипњом.

Одвели су их у инжењерску радионицу да их ослободе окова.

Достојевски је пришао наковњу после Дурова. Ковачи су се ужурбали. Ногу су му ставили на сталак, окренули закивак, ударили чекићем. Најзад су окови са звекетом и лупом спали. "Слобода, нови живот, васкрсење из мртвих... Какав диван тренутак!"

Тог истог фебруара 1854. године, прогнани робијаш петрашевац, који је одробијао цео рок свог заточеништва, ступио је као редов у 7. Сибирски батаљон регуларне војске који је био распоређен у далекој степској губернији.


Леонид Гросман

ПУТ ДОСТОЈЕВСКОГ

Достојевски је волео да каже младим трагаоцима: Уздигните се духом и формулишите ваш идеал. То је био циљ и његовог целог живота. Прошао је низ различитих етапа у трагању за истином водиљом. Романтизам и утпијски социјализам. хришћанство и, делимично, православље, "почва" и славјанофилство, "златни век" и борба са "умирућом" Европом, најзад, теократија, то јест држава-црква - то су били стадијуми развитка његове главне идеје: он је сматрао да је слаб у философији "али не и у љубави према њој - додавао је у писмима пријатељима - "у љубави према њој ја сам јак". И он је заиста то доказао богатом еволуцијом свог погледа на свет, који је обухватио толико теорија, система, учења, хитотеза!

Није све ту било органско и потпуно. У духовним заносима Достојевског, увек искреним и страсним, било је много пролазног, туђег и случајног. Али је зато постојала и једна непоколебљива догма вере.

Његов прави идеал и најдубљи извор његовог стваралаштва био је руски народ у свој његовој историјској величини и трагици борбе коју је водио. Проучивши широко историју Русије, запамтивши заувек мужика Мареја и његово забито сеоце, проживевши дуго са народом у робијашкој тамници и војничкој касарни, Достојевски је у почетку шездесетих година изградио своју најмилију идеју: највиша вредност је у духовној, песничкој и филозофској култури његовог даровитог и непоколебљивог народа, позваног да у будућности шврши највећу историјску мисију.

"Ми верујемо да је руска нација - необична појава у историји човечанства" - тим речима уводи Достојевски читаоца у свој преглед најзначајнијих појава домаће књижевности, коју је волео одушевљено и крвно.

Отуда његов култ руске уметности у свим њеним гранама - од Авакума до Лава Толстоја, од Андреја Рубљова до Рјепина и Крамског, од частушки и тужбалица до Глинке и Сјерова, од кремаљских цркава до московских звоника XVIII века. Све то му је откривало дубоки извор његових најдражих размишљања - "море-океан руске земље, море необухватно и најдубље", велики народ у његовим духовним тражењима и стваралачким могућностима

На посебан начин је писац уметник ценио и разрађивао једну од највећих творевина свог народа - звучни и свемоћни руски језик; који је примио непосредно из уста сеоских жена, од дојиља из московске околине са њиховим песмама и скаскама. Ту почињу извори његовог моћног говора, који његови савременици нису ценили и који је тек у наше дане достојно оцењен. Из самих дубина народног говора израстала је та, по својој изразитости и важности, неупоредива уметничка проза романсијера, осетљивог за музику и стих, романсијера који је свуда скупљао руски фолклор, изгубљен у маси, нарочито његову традицију песме. Ових дубоких корена књижевног стила он се много касније сетио, када је своје дубоко осећање љубави према матерњем језику изразио лаконским и великим афоризмом: "Језик је - народ".

Али он се није затварао у границе своје земље од других народа. Европа је, несумњиво, била један од најснажнијих утисака његове душе, тако богате снажним осећањима. Од његових младалачких одушевљења за Шеккспира и Шилера, Балзака и Игоа до његовог касног интересовања за Флобера и Емила Золу (кога је истовремено и одбацивао и примао) - Достојевски је одлично познавао све корифеје европске књижевности. У музејима Запада њега су задивили мајстори италијанске ренесансе, а Ханс Холбајн-млађи и Клод Лорен су га нанадахнули за велике странице посвећене уметности у Идиоту и Младићу. У Милану, Келну и Паризу задивили су га обрасци готског градитељства. Усхићењем га је испунио Бетовен. Тако је целог живота на Достојевског деловао свет уметности, тако га је одушевљавала та "земља светих чуда", којој он у свом последњем роману речима Ивана Карамазова, изриче тако ватрену похвалу.

Као и у руској култури, Достојевском је и на Западу најмилији свет оваплоћене лепоте и одуховљене лепоте, коју је он много пута проглашавао основом целокупног људског живота и делатности ("сама наука ни тренутка не може трајати без лепоте!"...)

Видели смо да се мајстор социјалног романа само једном у животу приближио револуцији - то је било у почетку 1849. године. Пре тога он се плашио борбе, касније се заувек одрекао "теорије и утопије". Али Достојевски се притом није одрекао хуманизма. Све његове памфлете против нихилизма засењује мудро и осетљиво срце великог уметника. Њему је жао тих храбрих младића и девојака, који сами себе осуђују на смрт. Као што смо видели, у "Злим дусима", он том несебичном покољењу говори о свом дубоком саосећању: "Ја свечано објављујем да дух живота зрачи као и пре и да жива снага није усахла у младом покољењу. Десило се само једно: премештени су циљеви, једна лепота замењена другом". Тако Достојевски неочекивано проглашава револуцију новом лепотом за руску омладину.. О тим аргонаутима слободе дивно говори његов најдражи јунак - кнез Мишкин. Он их назива "жудним и узбуђеним Колумбовим сапутницима", надахнутим и храбрим откривачима новог света. Закључимо.

Сложен и противречан је био пут Достојевског У његовим романима се понекад налазе сликовити изрази реакционарног става, али њих обично побеђује генијални потез уметникове кичице и његово дубоко саучешће у људској патњи. Изузетан дар помогао му је да савлада многе спорне токове филозофске и политичке мисли. Својом изванредном уметношћу Достојевски је знао да створи бесмртне типове, међу којима истакнуто место заузимају сатрвене жртве оног режима који је пред крај живота бранио: "сибирски робијаши, сиромашни студенти, гладни и "пијани" чиновници, девојке које се продају, сви они које је гонио и одбацио немилосрдни ток развитка капиталистичке државе.

Достојевски је дао незаборавне портрете и потресне драме, прожете ватреним социјалним протестом, које су с правом ушле у светску књижевност као класични обрасци. То му је одржало значај и за наше дане. Ми ценимо великог уметника због његовог непрестаног трагања за истином, због огромне снаге његове реалистичке вештине и, пре свега, због бесмртних ликова руских људи које је створио и који су добили светско признање.